Samo ustanem, zgrabim Nikon i krenem bez cilja. Na raspolaganju imam hektar i po Platana , meni dovoljno. Ne zalazim dalje. Ne preskače mi se ograda, a svakako je sve isto. Kada sam pomislio da ću ostati bez foto-ulova, začuh puktanje. Odmah sam znao da je on.

Prošle godine ga je Vesna donela u kuću. Negde je čula da voli rum, pa ga je domaćinski ponudila. Demantovao je glasine, nije ni liznuo. Otišao je sa 0% promila. Trezvenjak. Prišao sam mu na korak i zabeležio retke trenutke. Kao da me je prepoznao, pozirao je. Divan osećaj, jer se u 99% slučajeva, za svaki slučaj iz predostrožnosti sklupča.

Ako volite čitati nešto bez veze: