Gde si lepi

 

Opet rano jutro, pospan sam, sunce se jedva pomolilo iznad Vrdnika, tišinu prekida Vesnin glas: „Mili moj, lepi moj, pa gde si ti“. Nastavlja: „Ma ko je to meni došao, dođi lepi, dođi“. Odmah pomislih na unučiće, ali otkuda oni ovako rano. Izletim vani, i ugledah nestvaran prizor. Onako bunovan, ipak pomislih na fotoaparat i ulećem u kuću kao sumanut. Izlazim, fotorepetiram, ali on se izgubio. Podignem pogled, i ugledah ga. Gleda me bez straha, istina sa pristojne udaljenosti. Šakal. ?