Uvod. Jul se presavio preko pola. Asfalt se iskrivio od jare. Sve mi je teže da kažem „Volim Novi Sad“. Suviše je beton. Suviše je ravno. Suviše je.

Vasja ima 10 godina. Ja sam joj mama. Ona se više i ne obazire kad se uhvatim refrena: „Mi moramo u nešto zeleno, hitno.“ Sve dok ima dobar WiFi boje joj nisu ni bitne ni hitne. Poštenije bi bilo da kažem: „Meni je neophodno zeleno“ ili da zaurlam: „Poći ću u šumeee!“

Prekopam Internet. Da napomenem, sklona sam dubokom oranju Interneta. To znači da krenem od zelenih destinacija za koje sigurno nemam novaca, čisto da vidim slike, dobijem inspiraciju i…drugi izgovori. Jedino šume Amazonije ostanu pošteđene mog pluga. Po pravilu, „usput“ ugledam Toskanu i opet joj pripretim: „Obići ću ja tebe uzduž i popreko kad tad“. Aha, terme u Sloveniji! Slovenija je zelena. Ali terme, ne znam, to je uglavnom voda. I to pripitomljena. Ipak, bliže je od Irske i mojih ostalih zelenih favorita.. Ne znam baš.

Da ne dužim.

Obznanim: Vasja, idemo u zeleno što pre, bilo gde, makar i na Frušku Goru!

Šta fali Fruškoj Gori, kaže mudra i iskusna fruškogorska kamperka. Vasja, ne ja.

Ma ne fali, nego…hoću nešto posebno.

I zagolica me Ranč Platan.

Moja porodica je imala mali ranč van grada. U stvari malo „nešto“ sa brvnarom i to smo zvali ranč. A platane jako volim. Jedan prekrasan je bio u dvorištu moje osnovne škole. I tada je bio div, bar u mojim očima. Sada je sigurno gorostas.

Onda pročitam SVE na sajtu Ranča Platan. Čitam, u glavi mi se montiraju žive slike. Čitam i dalje. Kao da me neko tera. Kao da će me neko pitati koje je godine rođen mačak Pantelija i ako ne znam, nema za mene nikakve zelene karte.

Nedelja predveče, ali grebem da nazovem vlasnike. Grebem u sebi kao pomenuti mačak, rođen…kad i moja ćerka Vasja!

Prijatan muški glas. Smiren. Pa da, jasno da se razgovor s njegove strane odvija iz zelenog.

Vikendom je zauzeto. Možete doći sutra i biti do subote.

Bih, hoću zeleno, ali ne mogu baš iz katapulta da krenem.

Četiri noći od utorka do subote. Bilo bi lepo da može duže, ali ok, „polećemo“.

Dugo razgovaramo. Ili dovoljno, otkud znam. Imala sam spremna tri pitanja, ne znam više ni koja, ali činilo se kao sam dobila puno više odgovora. Kažem: „Vidimo se, imam dobar osećaj“. I stvarno imam. Retko to kažem, a još ređe pogrešim.

Utorak jutro. Prilazimo Ranču.

Gde je Pantelija, pita Vasja.

Čekaj prvo da vidimo gde smo mi.

Mi smo u zelenom mama, „ubola“ si skroz.

Kažem lepo, mudra ta moja vršnjakinja od Pantelije.

Dođe fina teta koja sredjuje apartmane da nas smesti.

Evo nas mi u brvnari broj 3.

Reči u mojoj glavi počinju da smanjuju, utišavaju i usporavaju.

Lepo je i tačka.

U naredna četiri dana, neprestano se smenjuju scene iz nekog filma kome ime ne znam, a baš taj film sam htela da gledam. Puštam te scene da budu smušene. Neka budu tršave i ispreturane, nisam ja tu da režiram. Klape se ne broje. Samo klaparaju i i nižu se utisci.

Široki kadar: pogled sa terase domaćina smeška mi se nekako poznato brežuljkasto. O gle, kao Toskana! Došla sam brže do nje nego što sam očekivala. Ponekad se isplati što ne znam geografiju. S mirom sam u Toskani, zapravo u onom što želim od Toskane: pogled na isprepletena brda, pitomo, šarmira nenametljivo, priroda sa postojano mirnim osmehom.

Uski kadar: gazda (od milja Trener) naučio Vasju da boća. Gledam kako curetak raste na moje oči. Ne prestaje njeno ushićenje. Pada veče. Mirisi šume dolaze u talasima. Nežna svežina. Smejemo se pod zvezdama. Neprebrojive su. Kadar opet postaje širok, sam od sebe.

Sad zum: veverica!

Vasja, evo je veverica!

Gde?

Ovde na terasi, pijem kafu s njom. Na drvetu je!

Vasja istrčava iz brvnare. Obe samo gledamo, ne slikamo telefonom. Što bismo? Taj prizor sigurno nećemo zaboraviti.

Onda scena iz Starih Ledinaca. Jašemo konje. U mom slučaju to znači: prvi put sedim na konju i, shvativši da konj bolje zna šta radi nego ja, počinjem samo da gledam šume i dišem i milujem konja i …kao da nema dalje. Ni bolje. Vasja, koja ima malo jahačkog staža, stalno se brižno osvrće da vidi da li sam još u sedlu. Ma potpuno sam u sedlu, dušo, ne brigaj. Kad bi znala ko je Talični Tom, mislila bi da sam on. Toliko sam talična!

Scena: igramo geokeš. U, to je bio poduhvat!  Vasja i ja prešpartale Ranč gore dole sve do poslednjeg zadatka i do poslednjeg daha. Na svakom punktu obe se osećamo pobednički. Vasja svaki put ponavlja. „Mi smo jako pametne“. Ja bih radije da odam počast mojim nogama što me i dalje nose. I domaćinima koji su smislili ovaj nadasve dijetalni, a naravno i zanimljivi plan igre. Na kraju mi došlo da kao dete vičem: hoću još! Ma šta da se lažemo, neka se ova scena zove „Hoću još“!

Scena: Vasja me razbija u badmintonu na mreži. U bre što mi je dete opako.

Scena: gubim, prešlo mi u naviku, a umirem od smeha. Gubim u stoni tenisu jer previše želim da pobedim domaćina, tako mi i treba. U badmintonu, opet. U boćanju sam prekaljeni gubitnik. Gubim: osećaj za vreme, uloge, obaveze, odakle sam, nisam sigurna da bih sad lako ispalila svoj JMBG napamet, opustila sam se i izgubila koordinate umora, moranja i rokova. Ukratko i žargonom mojih ćerki rečeno, osetim: „Gubiš SE, mama“.

Scena: Vasja obavlja…nešto u šljiviku. „Stiglo“ je na putu ka Etno kuli. Ubila bi me ko’ zeca da vidi da sam ovo napisala! A ja se radujem i usput malo rastužim kad pomislim koliko gradske dece nema tu priliku.  Ako se neko zapita što (mi) je to toliko bitno, čemu nužda (ha, ha) da o tome pišem kao utisku, rekla bih samo: to je taaaako prirodno!

Scena: sakupljači. U povratku sa Etno kule Vasja i ja beremo divlje kupine, skupljamo kruške koje su pale ispod ogromnog stabla i šljive. Prisećam se svojih raspusta na selu. Ponovo onaj dirljiv osećaj kad ti priroda usput ponudi svoje plodove. Nežno i ne očekujućući zahvalnost. Ova scena bi mogla da se zove i „Sve nadohvat ruke“. „Gledam i dišem izobilje“. Ne može se ta slika prekrojiti u reči i kraj.

Scena: uveče pogledam u nebo i kažem „Hvala“. Tako je ušuškano a prostrano ovde na Ranču medju platanima. Nežno na način koji volim i ne zaboravljam: onako posebno nežno kao perjani jorgan moje babe. I njena ruka na mojoj kosi nekad. Ne može to da se prevede na drugi jezik, kao da je pesma.

Mogli smo još ostati, kaže Vasja.

Jesmo, ovo je baš posebno mesto.

Zašto?

Zato.

Snežana od Reči