Mi smo došli da pogledamo vaše brvnare i ranč, pa ako nam se dopadne nameravamo da ostanemo nekoliko dana, rekoše dvoje mladih ljudi, i ne mogoh da ne zapazim, profinjenih aura. Pokažem kućicu, otvorim vrata, dopada im se. Traže nešto mirno i udaljeno od urbanog, skrovito. To je to rekoše, i koliko košta, rekli su nam za ranč ali ne znamo cenu. Nekako je neprirodno pričati o cenama u ovakvoj prirodi, ali mora se nekada i to. Vraćajući se ka parkingu kroz zaista prebogato zelenilo, promrmljam koliko košta boravak. U tom trenutku nastupi veća tišina od one koju na račnu zaista imamo. Verovatno znate kako je kada nastupi ona neprijatna pauza. Da li vam je to puno, odlučih da narušim tišinu koja u ovom trenutku nikome nije prijala. Pa jeste, dobih prilično tih i za mene pomalo iznenađujući odgovor. Kako puno, pitam u neverici, jer znam da naše cene nisu previsoke. Ma u redu je vaša cena, nego je nama puno, dobih pojašnjenje. Dobro, oprostite, ali čime se vi bavite, šta radite, upitah, što inače zaista ne zapitkujem. Veoma prijatna i simpatična devojka kaže, ja sam arheolog, pomislih na Laru Kroft, pogledam u njenog pratioca, on kaže, ja sam umetnik, slikar. Uradio je ilustracije za našu turističku mapu koju imamo na parkingu, i stvarno tamo stoji njegovo ime. Dugo smo razgovarali, smejali smo se, valjda od neke muke. Pričali smo i o Šantiću i njegovom, „Ostajte ovdje!…Sunce tuđeg neba“…eee Aleksa, da si sada sa nama ovde na parkingu, možda bi ovu pjesmu drugačije započeo.
Ako vas zanima da li su Lara Kroft i slikar ipak ostali na ranču, to vam neću reći, jer to nije poenta ove priče.