Ako postoji tekst kojim bih najemotivnije opisao kako doživljavam ovaj naš Platan, onda je to ovaj:

Space Oddity (David Bowie)

Zemaljska kontrola majoru Tomu,
zemaljska kontrola majoru Tomu,
uzmite proteinske pilule i stavite kacigu.

Zemaljska kontrola majoru Tomu,
počinjemo odbrojavanje, motori su spremni.
Proverite paljenje i nek božija ljubav bude s tobomi.

Deset, devet, osam, sedam, šest, pet,
četiri, tri, dva, jedan, poletanje!

Ovde zemaljska kontrola, zovemo majora Toma.
Stvarno ste postigli nivo
i novinari pitaju koje košulje nosite.
Sad je vreme da izađete iz kapsule, ako smete.

„Ovde major Tom, zovem zemaljsku kontrolu,
izlazim kroz vrata
i lebdim, potpuno neverovatno,
a zvezde izgledaju sasvim drugačije danas.

Jer evo me ovde,
sedim u konzervi,
daleko iznad sveta.
Zemlja je plava,
a ja ne mogu ništa da učinim.

Iako sam sto hiljada kilometara daleko
osećam se veoma smireno
i mislim da moj brod zna kuda treba da ide.
Recite mojoj ženi da je mnogo volim, zna ona.“

Zemaljska kontrola majoru Tomu,
strujna kola su vam pregorela, nešto nije u redu.
Da li me čujete, majore Tome?
Da li me čujete, majore Tome?
Da li me čujete, majore Tome?
Da li me…

Evo me lebdim okolo u mojoj konzervi,
daleko iznad Meseca.
Zemlja je plava,
a ja ne mogu ništa da učinim.

Ako volite čitati nešto bez veze: