Nekada davno sam radio tehničku realizaciju rok koncerata, pozorišnih predstava, izložbenih galerija, tribina... Često su to bili u procesu tehničke realizacije veoma zahtevni i teški projekti. I na kraju kada se program završi sledi aplauz publike. Zaista je to bio lep osećaj i za nas „nevidljive“ dok se na bini poklanjaju glumci, muzičari, mađioničari... Ponekad sam se pitao zašto i nas neko ne pozove na binu da se poklonimo, bar jednom. Kada napišete u svojim pismima i recenzijama da je sve čisto, uredno, lepo i mirišljavo, pomislite i na one koji su „nevidljivi“.…
Pogledajte ceo tekst →