Produžili mi život. Ajde!

 

Dosadno mi je. Inače mačiji život je dosadan. Lezi, jedi, lezi, jedi…nekada pobrkam pa jedi, jedi, jedi…uostalom kao i većina vas. Tako leškarim i nešto razmišljam o ovim mojim kućnim ljubimcima kako su mi samo slatki. Oni su se ufurali da su napravili Platan za zaljubljene. Posadili su i japansku trešnju zbog trešnjinog cveta. Na vratima srce, na kaminu srce, prave muzej ljubavi…i sve tako. Kupe oni i japansku šljivu, malo im japanska trešnja. Kao ta šljiva ima jarko crvene listove, simbol strasti i ljubavi. Ta šljiva inače ne daje plodove, samo se crvene listovi. Prođe par godina stvarno ne rađa, ali ni listovi nisu baš crveni. Jao, kad ove godine grane se polomiše koliko je rodila ta njihova japanska šljiva. Listovi zeleni, ali se šljive crvene u šesnaest. Kao oni to ne primećuju, ali vidim zobaju šljive. Neko im uvalio džanariku umesto japanske šljive. Ma šou živi sa njima. Dobro išle bi i crvene šljive uz ljubav nekako, da ih nisu od nervoze spucali za par dana. Vidim pitaju, gde nestadoše šljive, i sami odgovaraju, pojele ih ptice. Sad ptice cvrkuću zaljubljene od šljiva.

Neću da grešim dušu, dolaze mladi i zaljubljeni na Platan. Mnogo mladih i zaljubljenih, lepih, punih života. Volim ih jer me oni posebno lepo maze. Nego razmišljam nešto koliki su licemeri ovi moji kućni ljubimci, mene su uštrojili a ovamo propagiraju ljubav? Kažu da su me uštrojili da se ne bih grebao u februaru pa da mi produže život. Vidim ovi mladi se grebu, ne samo u februaru, nego svaki mesec. I manje će živeti? Ajde! Ali sad je gotovo. Morao sam nekome ispričati kako je biti uštrojen na Platanu ljubavi.

Idem sad da se malo igram „Čoveče ne ljuti se“ sa miševima.