Pored prve kućice postavili smo lepu tablu sa natpisom: „Ugasili smo buku. Hvala što je ne palite“. A odmah ispod, malim slovima napisan je kratki izvod iz našeg Kućnog reda: „molimo za primeren mir u kućicama od 20h do 08h“.
Vikend je. Svi gosti su tu. Osluškujući tišinu, ponosno gledam u tablu. Pomislih sa osmehom, stvarno je ovde ugašena buka. Iznenada mi misao prekinu brujanje bušilice. Onaj lepi natpis sa table, ugasili smo buku, samo dodatno pojača zvuk novonastalog burgijanja. Očigledno se moj komšija oglušio o molbu da vikendom i on ugasi buku. Da nevolja bude veća, komšija se nalazi ispod našeg parkinga, kao na pozornici. Već sam se hvalio da Ranč neodoljivo podseća na grčki amfiteatar Epidaurus. Upravo osećam taj akustični efekat amfiteatra u svoj svojoj mogućoj silini. Šta da radim, da iščupam tablu? Da stanem ispred table, sa onim blesavim osmehom, da niko ne vidi šta piše dok komšija ne prestane sa burgijanjem? U isto vreme, navire mi onaj histerični smeh kada se nađete u bezizlazno glupoj  situaciji. Gledam u tablu, UGASILI SMO BUKU, a komšija burgija li burgija. Nisam mogao da se zaustavim, počeo sam da se smejem. Prolazi jedan gost, ja presavijen pokazujem prstom u tablu, ne mogu ništa izustiti od naviruće bujice smeha. I gost se počeo smejati. U tom neobičnom trenutku nailazi još jedan gost, pokazujemo mu prstom na tablu, sa licima izobličenim od smeha. Zaraza u ritmu burgijanja se nastavlja. Novi gost se smeje i komentariše tablu, al` ste je ugasili. Iznenada, kao što je i počelo, prestade burgijanje. Začudo, imao sam pomešan osećaj olakšanja i želje da komšija još malo zaburgija, pa da nastavim u tom „zvučnom dekoru“ pokazivati tablu.
Ali ko zna, možda sledećeg vikenda sa vrha „amfiteatra“, dreknem : „Ma, zaburgijaj malo komšija“.