Nisam siguran da li se to dogodilo danas ili juče, kazaljka na satu je bila tu negde, ali sam siguran da je bila jesen oko ponoći. Neuobičajeno je da nam u „gluvo“ doba noći radi zvono, ali radilo je, uporno. Otvorivši vrata, u mrklom mraku ugledasmo skamenjeno lice našeg gosta, tinejdžera. Šta je bilo sine, upita ga Vesna. Nešto lupa, grebe, provaliće nam u kućicu, mislim da je medved, u hipu izgovara tinejdžer. Ma nema medveda na Fruškoj Gori, hajde da vidimo šta je. Dobro je, rasveta se još nije ugasila. Tinejdžer naravno ide iza nas, čak je i devojku ostavio samu. Prilazimo kućici, ali ne vidimo ništa neobično. Kroz otvorena vrata kućice, u uglu pored uzavrelog kamina sedi sklupčana tinejdžerova devojka. Prvo pomislih, uh baš su ga založili, temperatura kao na ulazu u pakao. Osmotrih okolo, kad na grani ugledah, po Vikipediji, 12 cm dugačko stvorenje. Na glavi krupna dva petoparca, zoolozi to zovu očima. Pogledam tinejdžere, vidim iste petoparce, možda pre desetoparce. Baš imaju krupne oči ova deca. Deco, to je bio puh, jadnik skuplja poslednje zalihe pred zimu. On je aktivan samo noću. Ipak nije mi jasno kako jedan mali puh može da napravi tako strašnu buku, kad krajičkom oka kroz duvanski dim, ugledah praznu butelju vina na stolu kraj uzavrelog kamina. 🙂