Negde pred sumrak, zima je, vani veje, drva polagano nestaju u zagrljaju sopstvenog plamena, sam sam, kućice su popunjene. Čuje se samo pucketanje kamina i povremeno tipkanje tastature. Pomislih, biće mirna noć. Nisam ni završio misao kad začuh lupanje na staklenim vratima od terase. Vidim tri nasmejane glave koje u horu pitaju, jel radite. O Bože, otkud ovi, opet misle da je restoran. Otvorim vrata i saopštavam da ovo nije restoran, ali pozivam momke da uđu. Ajde kad ste već tu po ovoj vejavici. Veseli neki momci, samo se smeju. Nađe se tu neka kafa i rakija. Pade i zezanje kako su mi uleteli u dnevni boravak. Jedan od njih je bio posebno veseo. Vrlo simpatično društvo. Opet lupanje. Otvaram, dvoje mladih, jel ovo restoran, pitaju oni. Nemam kud, pa odgovaram da danas jeste, upadajte. Sedaju pored kamina, opet kafica i sok. Ona trojica ne prestaju da se kikoću, ovo dvoje mladih nešto šapuću, ovo počinje stvarno da liči na restoran. Ispričam im anegdotu u vezi restorana. Porodični ručak, sedimo za trpezarijskim stolom nas desetoro. Kad ulazi nepoznat čovek, seda za šank i glasno kaže „Molim kafu“! Opet smejanje. I opet lupanje. Derem se, uđite radimo. U dnevni boravak ulazi dama, ne bacajući pogled okolo, upita da li ima neka kućica slobodna. Joj dobro je, ne pita za restoran. Na žalost sve je popunjeno…nisam ni završio rečenicu kad me prekinu onaj najveseliji mladić. Otkud ti, upita damu! A otkud ti, upita dama najveselijeg od trojice. Najveseliji se ustade i izađe sa damom vani. Šta ovo bi, upitah preostalu dvojicu. A joj, to mu je žena, rekoše. Za par minuta uđe najveseliji, vrlo neveseo. Došla sa direktorom, promrmlja. Ovo je kraj jednom šaputanju, pomislih. Neprijatno. Kikotanje kao da je davna prošlost.  Gledam ono dvoje zaljubljenih kraj kamina, ništa nisu ni čuli ni  primetili. Zaneseni sobom i dalje nešto šapuću.