Nešto sam rekao, neku čudnu reč. Molim te šta si rekao, upita me Adriana, koja ranč posećuje svake druge godine. Zašto, to je bez vezna hercegovačka izmišljena reč. Sviđa mi se, kaže Adriana, dobro će  mi doći za moju novu knjigu. Osetih se malo važnim, ali samo na trenutak. Adriana skuplja reči, predivno. Ova fotografija gore, je razlog zašto pišem ovu crticu. U očaju sam. Fotografija mi se neobično dopada, ne znam ni kada sam je napravio, ali naprosto je obožavam. Želim da joj napišem malu posvetu, neki doživljaj da njom ilustrujem. Ali nemam dovoljno lep doživljaj koji bi zaslužio ovu ilustraciju. Da tražim pomoć od Adriane ili naše druge gošće, koju inače zovem Snežana od Reči, možda bi mi pomogle. Ne, to ne bi bilo to. Snežana od Reči bi mi verovatno rekla da budem strpljiv, primaknuće se reči ovoj fotografiji kad, tad. Ni sanjao nisam da mogu biti toliko taužan zbog nedostatka reči. A sve mi se čini da će tuga potrajati, jer reči ovoj fotografiji teško da ću u dogledno vreme primaknuti.