Sedim, i po običaju zveram okolo, pogled solidno opremljen dioptriom, prebira po okolnih dvadesetak metara, koliko realno mogu i dobaciti. Ništa se ne dešava. Ček, ček, ko je sad pa ovo. Ni pet metara od mene. Gleda pravo, uzdignutog kljuna. Ne smeta joj škljocanje Nikona. Ma vidi ti nje. Nabacila je neki crveni detalj preko glave, svesna svoje lepote, ne mrda, izaziva. Ni ime da kaže, ni pogled da uputi, ja ohole ptice. Nema straha, zna da je previše lepa da bi joj bilo ko naudio. Gledam u tu lepotu, a ona svesna mog pogleda, još malo izbaci neobično dugački kljun napred. Vidi koliki kljun, nisam znao da i ptice ganjaju ovu novu modu otečenih i izbačenih kljunova. Ja bahate ptice, majko moja.

Ako volite čitati nešto bez veze, ovo ispod je upravo to. 🙂