Tu, na brdašcetu iznad prijemnog parkinga, noću tokom maja i juna održava se spektakl, festival, bioskop ponovo radi. Stotine svetlećih tačkica i stotine svetlećih zelenkastih krivudavih crtica u mraku. Festival bez zvuka, samo igra svetlosti. Mislim da Kinezi, kada ovo ugledaju, automatski kolektivno padaju u depresiju. Pored svih njihovih svetlećih džidža bidža, ovaj prizor na ranču je neprocenjiv. Tačkice su ženke, a krivudave crtice su mužjaci. Devojke ne lete, skrivene u vlatima trave samo se trude da odašilju što zanosniju i treperaviju svetlost. Momci kruže, biraju, sad bi ovde sad bi onde. Nekima se tako snebivajući se, pogase sva svetla. Na prijemnom parkingu, nemo gledalište. Obično nas bude desetak. Nisam dovoljno vešt da opišem rečima ovaj ljubavni festival svitaca, pa ću se ovde zaustaviti, a vama ću samo poželeti da vam se svetla spajaju što češće. 🙂