Nemam reči

Nemam reči

Nešto sam rekao, neku čudnu reč. Molim te šta si rekao, upita me Adriana, koja ranč posećuje svake druge godine. Zašto, to je bez vezna hercegovačka izmišljena reč. Sviđa mi se, kaže Adriana, dobro će  mi doći za moju novu knjigu. Osetih se malo važnim, ali samo na trenutak. Adriana skuplja reči, predivno. Ova fotografija gore, je razlog zašto pišem ovu crticu. U očaju sam. Fotografija mi se neobično dopada, ne znam ni kada sam je napravio, ali naprosto je obožavam. Želim da joj napišem malu posvetu, neki doživljaj da njom ilustrujem. Ali…continue reading →
Biftek ili pileće belo

Biftek ili pileće belo

Ako mi konobar ponudi pileće belo ili biftek, ja ću se opredeliti za biftek. Neko voli „lajt“ vatijantu, pa će uzeti pileće belo. Zajedničko nam je da ćemo jesti meso. Zašto je biftek duplo skuplji od pilećeg belog? Zbog uživanja? To nije neki argument, jer mnogi uživaju jedući pileće belo. Zbog spremanja? Nije ni to, čak se biftek može brže spremiti. A, zbog posebnosti? Pa može se reći, nije isti ukus, šmek, sasvim je različito meso. Različite kategorije. Pileće belo je „suvo“, ne daje dovoljno nadražaja, dok je biftek sasvim drugačija priča. Kome…continue reading →
Kraj jednog šaputanja

Kraj jednog šaputanja

Negde pred sumrak, zima je, vani veje, drva polagano nestaju u zagrljaju sopstvenog plamena, sam sam, kućice su popunjene. Čuje se samo pucketanje kamina i povremeno tipkanje tastature. Pomislih, biće mirna noć. Nisam ni završio misao kad začuh lupanje na staklenim vratima od terase. Vidim tri nasmejane glave koje u horu pitaju, jel radite. O Bože, otkud ovi, opet misle da je restoran. Otvorim vrata i saopštavam da ovo nije restoran, ali pozivam momke da uđu. Ajde kad ste već tu po ovoj vejavici. Veseli neki momci, samo se smeju. Nađe se tu…continue reading →
Lara Kroft, slikar i Aleksa Šantić

Lara Kroft, slikar i Aleksa Šantić

Mi smo došli da pogledamo vaše brvnare i ranč, pa ako nam se dopadne nameravamo da ostanemo nekoliko dana, rekoše dvoje mladih ljudi, i ne mogoh da ne zapazim, profinjenih aura. Pokažem kućicu, otvorim vrata, dopada im se. Traže nešto mirno i udaljeno od urbanog, skrovito. To je to rekoše, i koliko košta, rekli su nam za ranč ali ne znamo cenu. Nekako je neprirodno pričati o cenama u ovakvoj prirodi, ali mora se nekada i to. Vraćajući se ka parkingu kroz zaista prebogato zelenilo, promrmljam koliko košta boravak. U tom trenutku nastupi…continue reading →